Одлазак

ЈАКОВ ГРОБАРОВ (1938-2013), ПРОКЛЕТИ ПЕСНИК, БОЕМ, НОСИЛАЦ ОЖИЉАКА ЗА СВА ВРЕМЕНА, БЕЗ ЛЕНТЕ
Невидљив је ходочасников циљ
У Београд га је из Мостара довео и у погребном предузећу запослио Момо Капор, али то је посебна прича. Ноћи је оверавао са Бранком Миљковићем, Браном Петровићем, Либером Марконијем... „Београд би без Гробарова био пуст” (Ршумовић). Стално је понављао стих: „Андријана Тиолес, ти ћеш бити јаблан...” У својој књизи-опоруци тражио је да му на гробу пише: „Враћам се одмах!” Није имао претходника, нема наследника, али множиће се његови летописци. Јер то је летопис оног Београда за којим ћемо заувек жалити

Пише: Небојша Јеврић

Умро је Јаков Гробаров. Прво је био Миладин Ковачевић, а онда написао стихове: Ја коб – Гроба роб. Рецитовао је често по кафанама. Сиротана из требињског дома за ратну сирочад нису ни пуштали у друге институције. А ни он није тражио. Онда се Ја коб - Гроба роб претворило у Јаков Гробаров.
„Био је урбана легенда Београда. Последња. Без претходника и без наследника”, написао је Брана Петровић. Оставио је књигу-опоруку да му на гробу буде записано: „Враћам се одмах!”
Нестало је београдског Бермудског троугла „Липа”–„Шуматовац”–„Грмеч”, где су приређиване чувене пијанке гробаровке. Гобаровке су трајале по недељу дана. Лако је Гробарову било да пије кад га ујутру не гризе савест. Не, он није био неморалан, него изнад морала. Остаће у сећањима многих. Многи су од њега добили и ожиљак за успомену. Опраштали смо му све, и он је свима опраштао. И милицији која га је за Титовог земана често приводила. Док његова слава није превазишла величину његових скандала. А био је мајстор за скандале.
Волели су га и они које је за време гробаровки увредио, и они којима би требало он да опрости. Спавао је по таванима, лифтовима, хаусторима. А онда је изнад кафане „Каленић” добио собу. Често је сањао да се под руши и да он упада право у кафану. Знали су га и волели и Саша Драгстор и Матија Бећковић. Није добио ни националну пензију ни националну сахрану. Сахранили су га у гробници на Бежанијском гробљу.
Песници и божјаци. А нико није веровао да је уопште смртан. Ако је смртан. Срео сам га у Саборној цркви, где се молио клечећи, први пут. Тад нисам знао ко је, али сам убрзо сазнао.
Ово је само један запис о њему чији је живот заслужио роман. И било га је у романима многих наших писаца. Нарочито у усменој књижевности, књижевности улице.

БОРАЦ ПРОТИВ СЕБЕ, ИСТРАЈАН И ЈАК

Била је то једна од оних двопишних шупа преправљених у собе за изнајмљивање, са пољским WC-ом и чесмом у дворишту. Обично су имале један прастари отоман и ормар. Често су прокишњавале. Најјефтиније штенаре у Београду. Изнајмио ју је Емил а ми други ноћивали смо ту кад не би било другог штека. Извукао сам се и отишао по ракију за кување. Емил је устајао тек кад би осјетио мирис куване ракије из улубљеног чајника, нашег јединог посуђа.
Тек после тога смо кретали у град. Кретали смо у град да тражимо Гробарова.
Гробарова познају сви.
Гробаров се налази свуда.
Гробаров долази са свих страна.
Тито је био мртав.
Чаршија се отворила.
И сви су чекали шта ће рећи Гробаров.
Не постоји сто у београдским кафанама за који не можете прићи припитом друштву и питати: „Извините, да ли је неко можда ових дана видео Гробарова?”
Од тројице који су пијани један сигурно познаје Гробарова.
„Је ли тај жив?!”
„Жив је, ето пре неки дан били смо код...”
И ту улетиш са причом о Гробарову.
Најбољи приповедачи на свету су пијанци које алкохол још није уништио а који пара за пиће немају. Морају да причају толико добро да ником од оних који имају новац не пада на памет да крену. Шехерезада се борила за главу а ти мораш да набавиш пиће, јер рокнуће те криза. Храна је навика, пиће је потреба.
И док се снашао онај што је промуцао „Је ли Гробаров жив”, ја сам већ био за столом. И већ сам пуштао пипке према флаши са вином и од келнера ауторитативно тражио чашу.
За Гробарова сам чуо још у Бијелом Пољу као гимназијалац. Драмски аматери из Берана на неком фестивалу играли су његову драму Игра десног бека. После је била трибина. Јеврем Брковић говорио је о томе као о болесној литератури и болесном писцу. И мени се баш то допало.
О Јаши нам је причао пропали студент књижевности и песник у којег су биле заљубљене све девојчице из гимназијске литерарне секције, јер је имао дугу косу и знао напамет Миљковића. Једном се чак сликао и са Десанком Максимовић.
Он нам је причао како је пио са Гробаровим у „Последњој шанси”.

БОГАТСТВО БЕДЕ И ПОЕТИКА ДНА

Када сам дошао у Београд, први кога сам хтео да упознам био је Гробаров. Покојни Булатовић ми то никада није опростио.
Гробаров је био демократа. Није било никога чије би пиће он одбио да попије.
Када сам јутро почињао на штајги, на железничкој станици, ишао сам прво да нађем Пајчета Пају. Пају земљака. Паја је добар дечко. Има добру душу, па га зову Пајче Душманин. Има три Циганке које раде за њега у парку крај Економског факултета. Има велики златни ланац око врата. И увек ме пита шта ћу да попијем.
Онда уз брдо према „Асторији”.
У „Асторији” је Жика Каскадер.
И код њега се за здравље Гробарову распитујем.
А онда уз Теразијски гребен. Магичну стијену за оне што долазе у Град. Оно што је за Париз брдо Монмартр, за нас је био Теразијски гребен.
Пео сам се према врху Теразијског гребена.
У Бермудски троугао сам ушао далеко заобилазећи пешачки прелаз. Због, баксуза. И због Гробарова.
Јаков Гробаров или Миладин Ковачевић. Књижевник. Лични пензионер. Ратно сироче. Ако је уопште рођен, рођен је у Херцеговини. Прву књигу је објавио и прва пића попио са Славом Богојевићем.
Спавао је по лифтовима, хаусторима, таванима, затворима, по хотелима, код Саве Јокића, код Шолета Боксера. Често није ни спавао.
Од хонорара за прву књигу изнајмио је собу. И позвао друштво да се провеселе. Књига је била мала, величине кутије за шибице. Али је била велики разлог за славље. Кад је следеће ноћи дошао, нашао је врата закључана.
– Ви више не станујете овде – рекла му је газдарица са друге стране врата.
– Али само да узмем ствари.
– Што се ствари тиче, њих могу да вам пробацим и кроз кључаоницу.
И заиста је успела да му све ствари – примерак његове прве књиге – пробаци кроз велику старинску кључаоницу.

ЛУДОШЋУ СЕ БРАНИО И РУГАО

Педесет девете Гробаров је уз малу помоћ великих пријатеља стигао до неуропсихијатрије и одељења за лечење алкоса. Сваког дана му је у посету долазио Слава Богојевић. И доносио му је јаја. Јаја из којих је шприцом био извучен садржај, а уфиксана ракија „дасковача”, некад чувено пиће.
Једног дана, док је пио пето јаје, оно се разбије и проспе по соби, све замирише, те Гробаров би откривен.
– Друже Гробаров – рекао му је тада доктор – ако наставите да пијете, умрећете за три месеца.
Јаша је, наравно, наставио да пије и смрт је заиста наступила после три месеца. Умро доктор. Секретар кућног савета је то повезивао са мачком који је свуда пратио Гробарова и вешто се пео уз онај конопац Саве Богојевића у цркви.
Није чудо што су од Гробарова људи бежали ван пешачког прелаза. Тај је и Андрићу узео тал од Нобелове награде.
– Гробарове, готово је са Вашим финансијским проблемима. Пођите сутра у Удружење, тамо сам код секретарице оставио плави коверат за вас – рекао му је Андрић једног дана, кад га је срео на улици.
Уз новац, у тајанственој коверти Андрић му је оставио и три карте тарота.
Исте ноћи, пијан, Гробаров је карте изгубио у „Последњој шанси”. Које су то карте биле заборавио је пре зоре. Од тада стално у свитање баца тарот и узалудно покушава да се сети о којим се то картама ради.
А тал од Андрићевог Нобела трајао му је недељу дана.

***

Трагање за Гробаровом
Гадан је то фол: не знати ништа друго да радиш осим да пишеш. А бити потребит, а бити без кинте у џепу. Ја сам једино знао да сам писац. И ништа више нисам знао. Избор је био велики. Књижевно тржиште је тад нудило много. Постмодернизам или писање ни о чему, као услов друштвено-политичке подобности, или дисидентизам по партијској дужности, који се често претварао у соцреализам оне банде. Између та два владајућа и међусобно тобоже супротстављена тренда, одабрао сам треће: трагање за Гробаровом. Гађење и презир према успешним, веровање да они увек дају део себе због успеха.

***

Васпитачи
Слава Богојевић је осликавао кубе Саборне цркве без скела. Лебдио је у ваздуху, десет метара изнад земље. С времена на време спуштао је одозго конопац на који је Гробаров везивао чокањчиће са ракијом.
Гробарова су васпитавали Либеро Маркони, Слава Богојевић, Ристо Ратковић, Жорж, анархиста из Одесе који још на Монмартру пије своја пића.
И он је њих помало васпитавао.

***

Коњ без јахача
Играо је десног бека, али се све ипак вртело око њега. Његова прва књига, „Одгонетка сна”, објављена је 1961. Потом излазе књиге песама и прича „Ходочасник” (1968), „У свлачионици” (1976), „Ближи се 2000.” (1989), романи „Фиока без броја” (1973), „Од бога или ђавола” (1990)...
Низу би свакако требало додати књиге „Коњ без јахача”, „Ожиљци за сва времена”, „Прошлост је прошла” (аутобоемографија), „Кафански бисери”, „Ко је рекао: живели”, „Живећу испочетка”...